Гусле су српски народни музички инструмент са једном, или евентуално две жице. Најчешће су
направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини и Далмацији.
Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.
Жице су направљене од тридесет упоредних коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања.
Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко) глава.
При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.
Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића многе српске епске песме записане су и сачуване већ у раном 19. веку.
Једна од честих предрасуда везаних за гусле јесте да је то инструмент који се везује искључиво за Црну Гору. Чињеница јесте да се у Црној Гори овај инструмент скромних музичких, али великих епских могућности најдубље укоренио, али се појава гусала кроз историју везује за све српске крајеве, па и за суседне земље и народе. У аналима је забележено да су 591. године војници византијског цара Маврикија на путу ка Дунаву, где је била граница, заробили три Словена који су као шпијуни изведени пред цара. Они нису били наоружани мачевима ни секирама, већ гуслама. Маврикију се допала њихова музика због чега их је пустио да наставе својим путем. У неким публикацијама помиње се да су у 12. веку српске гусле дочекале Фридриха Барбаросу када се састао са Стефаном Немањом у Нишу, где му је Немања понудио помоћ у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен експресивним звуком гусала и певањем уз њих, па се интересовао око појединости везаних за овај инструмент.
Древан помен гусала на необичан начин сачуван је у манастиру Каленић, саграђеном почетком 15. века, у коме се северне стране налази рељеф с ликом бркатог човека који свира гусле. Напорима Вука Караџића, гусле су, заједно са српским народним песништвом, постале познате читавој деватнаестовековној Европи као традиционални српски инструмент. Међутим, својим националним инструментом гусле сматрају и Хрвати, Бошњаци, Бугари и Шиптари.
Назив "гусле" долази од праславенске речи "госл" што значи "жица". Неки проучаваоци сматрају да гусле даљим пореклом потичу из средње Азије, а не зна се тачно како су доспеле до Срба, по некима преко Византије. На врху гусала је често јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској предхришћанској религији у којој је означавао култ предака.
Жице су направљене од тридесет упоредних коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања.
Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко) глава.
При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.
Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића многе српске епске песме записане су и сачуване већ у раном 19. веку.
Једна од честих предрасуда везаних за гусле јесте да је то инструмент који се везује искључиво за Црну Гору. Чињеница јесте да се у Црној Гори овај инструмент скромних музичких, али великих епских могућности најдубље укоренио, али се појава гусала кроз историју везује за све српске крајеве, па и за суседне земље и народе. У аналима је забележено да су 591. године војници византијског цара Маврикија на путу ка Дунаву, где је била граница, заробили три Словена који су као шпијуни изведени пред цара. Они нису били наоружани мачевима ни секирама, већ гуслама. Маврикију се допала њихова музика због чега их је пустио да наставе својим путем. У неким публикацијама помиње се да су у 12. веку српске гусле дочекале Фридриха Барбаросу када се састао са Стефаном Немањом у Нишу, где му је Немања понудио помоћ у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен експресивним звуком гусала и певањем уз њих, па се интересовао око појединости везаних за овај инструмент.
Древан помен гусала на необичан начин сачуван је у манастиру Каленић, саграђеном почетком 15. века, у коме се северне стране налази рељеф с ликом бркатог човека који свира гусле. Напорима Вука Караџића, гусле су, заједно са српским народним песништвом, постале познате читавој деватнаестовековној Европи као традиционални српски инструмент. Међутим, својим националним инструментом гусле сматрају и Хрвати, Бошњаци, Бугари и Шиптари.
Назив "гусле" долази од праславенске речи "госл" што значи "жица". Неки проучаваоци сматрају да гусле даљим пореклом потичу из средње Азије, а не зна се тачно како су доспеле до Срба, по некима преко Византије. На врху гусала је често јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској предхришћанској религији у којој је означавао култ предака.